Našlo bi se u državnom budžetu para za radnike „Partizana“ kad ih je već bilo i ima za foke, žirafe, donacije NVO i slične važnije stavke koje su javnosti ostale skrivene. Međutim, razlog zbog kojeg to država (odnosno Vlada) ne čini je presedan koji bi se time stvorio.

Neki ruski političari, s obzirom na bliskoistočne arapske proletnje proteste, počeli su ozbiljno da istražuju problem slabe socijalne pokretljivosti u Rusiji. 

Nije suvišno zapitati se čiji je to aranžman da uvažena gošća ovog puta ne pređe reku Savu i ne kroči na tlo Šumadije a Predsedniku Republike onemogući da, kao njegov prethodnik, primi uvaženu gošću u svom zvaničnom sedištu i to u odvojenu posetu.

Nije isključeno da su kreatori globalnog javnog mnenja pohitali da iskoriste pojavu novog oblika gripa, kako bi ljudima skrenuli pažnju na to da je glava na ramenima najvažnija, i kako bi im ukazali da samo njihove „dobre vlade“ i „društveno odgovorne“ farmaceutske kompanije mogu da ih spasu od opakih bolesti.

Srpsko radništvo je vraćeno u položaj britanske radničke klase iz vremena prvobitne akumulacije kapitala. Mi više nemamo radničku klasu, već lumpenproletarijat, masu deklasiranih očajnika i luzera bez klasne svesti, solidarnosti i samopoštovanja.

Potrebno je da ljudi razumeju dinamiku koja onemogućava pokušaje da se isplate dugovi. Poverioci znaju da je igra pri kraju. Sve što oni mogu da urade je da uzmu što više mogu, dokle god mogu, sami sebi isplate bonuse i pobegnu u svoje ofšor bankarske centre.

Nametanje stranačke svesti kao preovlađujuće forme javnog mišljenja potencijalno može ozbiljno da ugrozi elementarne demokratske principe, koji su ipak daleko važniji, od nekog metra asfalta ili malo dubljeg zahvatanja u ionako ne prepune fondove za regionalni ili ravnomerni razvoj.

Imajte distancu prema tv čarobnjacima. Oni ni sami ne veruju u ono šta pričaju. Zato, kad vidite da počinju da pletu svoje mreže oko vas, mreže euforije ili depresije gasite televizor! Okrenite se oko sebe, popričajte sa onima koje volite. I videćete: čarolija prestaje, mreže pucaju.

Pošto su za Kremlj odnosi sa Libijom značajni, neuporedivo je korisnije da se, iz čisto pragmatičnih razloga, nekako nađe zajednički jezik sa onima koji dolaze, nego tvrdoglavo se držati čoveka koji neminovno odlazi.

Nije li Čeda na "lokalu" isto što i Toma Nikolić na nacionalnom nivou? Nisu li i aktuelnog predsednika države svojevremeno prozivali zbog nepismenosti, seljačkog vokabulara, učešća u ratu (sic!) - a sada im se "duhovitost" obija o prihode? "Jači - tlači". Oh, kako evropski.